Zatočenik Murtenice, danima nije video ljude

Zaželeo se Desimir Spasojević (62) sa Murtenice da, posle nekoliko dana potpunog samovanja u belilu koje je okovalo planinu, ode među narod. Samo, kuda, kojim putem kad je jedini koji vodi do njegove kuće zavejan, kojom stranom kad su sve četiri sneg i vetrovi pretvorili u neprohod.

I ne bi mu bilo mrsko i teško da ode ode gazeći celac do kukova, da hoda kroz mećavu, samo da na tom putu nema smetova visokih visokih metra. Čik zbog njih da se usudi da krene.

Sabirao je Desimir juče koliko dana nije video čoveka i koliko ni sa kim oči u oči prozborio i popio kafu. Pet ili šest, nije bio siguran, od kad ga je zima zatočila samotnjaku je svaki dan isti. Jedini kome nešto „uživo“ rekne su mu stado ovaca i jedna krava. Neretko se raspriča sam sa sobom, doduše u stihu, kad zapoji uz gusle.
-Zovu me po nekoliko puta dnevno iz opštine Nova Varoš, pitaju zdrav li sam i kako se borim sa snegom. Кažem im – ništa mi ne fali osim ljudi. Videću ih, nadam se, za dan – dva, ako pročiste put. Ne ljutim se što do sada nisu jer znam da su muke probiti prilaz ovoj mojoj pustinji u nedođiji, – priča „Blicu“ Spasojević.

Zima na Murtenici, vrleti na kojoj se međe Nova Varoš i Čajetina, ne prašta, a njegov dom je u zaseoku Ravni tor na 1.300 metara nadmorske visine. Ima tu oko njegove još kuća, samo što su im ognjišta zauvek ugašena ili njihovi vlasnici žive daleko odavde, pa su mu najbliže komšije u selu Bela Reka, četiri kilometra od njega. Predaleko i nedostižno da bi s nekim mogao da druguje.
I poslali su prekjuče iz Nove Varoši traktor da Desimiru pročisti put, ali mašina se pokvarila u snegu. Taj put, pričaju u Beloj Reci, doskora je vodio s kamena na kamen, i toliko je bio loš da je njime i prvom brzinom prebzo bilo ići. Jesenas je donekle upristojen, ali ne toliko da bi mehanizacija lako mogla proći.

-Sneg mi je pred kućom 80 cenitimetara, čim malo mrdnem dalje smetovi su mi i preko glave. Ali, nije me zima nespremnog zatekla, ceo život sam ovde i znam joj ćud, imam dovoljno hrane i ogreva da pregrimim ove jade. Pamtim ja dobro 1984. kad mi je na prag napadalo dva metra, ništa nije ovo kako zna da bude, – kaže zarobljenik Murtenice.

Na teritoriji Nove Varoši od četvrtka, kada je sneg odsekao od sveta 5.000 ljudi, na snazi vanredna situacija. Do većine zametenih mehanizacija je uspela da se probije prethodnih dana, ali još uvek ne i do nekolicine zabačenih zaseoka među kojima je Ravni tor. Od svih zavejanih, kažu u opštini, Spasojević je najugroženiji.

Кao i svaki seljak rano jutrom ustane. Iscepa drva, naloži vatru, lopatom prti put do štale i šupe, namiri stoku. Osmotri eda li vučjih tragova, da li su mu se zveri vrzmale oko kuće. Nema ih ove zime,ni njima se ne mili kroz smetove. Utom ga zovu iz Nove Varoši da pitaju kako je i oskudeva li u čemu. I da im kaže da mu nečega zafalilo ne bi mu mogli pomoći.

Posle se zabavi pripremanjem hrane. U kući je i muška i ženska ruka.

-Teško je biti sam. Nikad čovek ne zna šta ga može snaći. Da mi se sloši, da negde padnem, ko bi mi mogao pomoći. Opet, šta je tu je, ko mi je kriv što sam neženja. Živeo sam nekad i radio u Požegi, ali sam se vratio na očevinu. I ne žalim zbog toga. Imam traktor i vozu kojima sam čistim put kad je sneg manji, ali njima se protiv ovolikih nanosa ne može, – veli Desimir.

GUSLE MOJE: Rano se smrkne na Murtenici, a malo je razone kojom bi sam čovek zavejan u planini mogao prekratiti dan do povečerja. Da mu nije onih gusli…
„Gusle moje duboko vam seme, pričajte seoske probleme, neka čuju poštovani ljudi, kako majstor sa guslama gudi“ zapoje Desimir Spasojević da ubije dokolicu i nadjača fijuk vetra koji raznosi sneg Murtenicom.

Blic V.Lojanica